Neprebol

noći poput naše mirišu na grijeh

i vuku sa sobom zore

pune suza

i podmuklu bol

trenuci zaborava i opijenosti

izgriženi željom da se bude

vječno u toj noći

glasnih uzdaha

kriju na dnu neprebol

slomljenog krika

u razbijenom ogledalu

gledamo se kao stranci

koji u sebi kriju tu našu noć

i na dnu sopstva neprebol

Suština

Možete li šetati gradom sa osmijehom na licu, a u dubini sebe kriti tužnu spoznaju?
Možete li znati ono što slijedi, a ipak odlučiti da uživate u ovom danu?
Poslije nekih stvari koje mu se dogode, čovjek nauči da živi uprkos svemu.
Nauči odvajati bitno od nebitnog. Nauči da postoje procesi i događaji potpuno nezavisni od naše volje i od onoga što stvarno želimo i za šta se tako uporno trudimo.
Ili se to zove mirenje? Ili se to zove prihvaćanje? Ili se to zove odustajanje?
Svejedno kako se to zove. Ponekad znaš, eto tako, prosto znaš, da nije moglo, niti će moći drugačije.
Ma šta htio. Ma šta zaslužio.
I sad treba otići i nastaviti dalje, a znaš da tog nekog uskoro biti neće. Ali da li stvarno samo zato pokvariti toj osobi ovaj dan, ili pokvariti sebi, dok još znaš da je tu.

upoznati sebe

upoznati samog sebe  

znači sresti tuđe lice u ogledalu     

svojom rukom hraniti                  

nekog drugog jedući svojim ustima          

upoznati sebe znači                    

šminkom ocrtavati taj njen lik           

znači latiti se teškog posla       

jer ti niko ne garantuje       

da ćeš negdje, na izmaku snage,   

sresti baš sebe          

možda te dočeka stranac

često te sanjam, ne znam zašto tebe

sanjala sam

putujemo

ti i ja

isprepletene ruke

ukradene zagrljaje

ukradene poljupce

krušom vođenu ljubav

od drugih

san sam od sebe sakrila

Riječi

Ja se oduvijek vrlo lako izražavam. Nikad nemam problem sa tim da ne znam šta ču reći. Niti da mi fali nešto riječi. Ima ih i vška :)
I tako pričam ja stalno, o svemu imam svoj stav, na svaku temu imam šta da kažem.
I šta se dešava?
Ja se tako lijepo ispričam sa drugima kao sama sa sobom. Mislim se u sebi, ja tako gledam na to i ja ti kažem to i to. Ili se ne mislim u sebi, najčešće. Ja samo pričam.Uostalom, pitali ste me? :)
I desi se, ovih dana često, da mi kažu ljudi, rekla si mi to i to. I ja pojma nemam.
Ponekad tu bude baš pametnih stvari, pa se pitam jesam li to rekla baš ja?
Bude i manje pametnih, pa se i tada pitam jesam li to rekla baš ja?!!
Šalu na stranu, mene to čudi. Cijeli moj život i mlađi i stariji od mene mi stalno ponavljaju kako sam nešto rekla. Kako je to nekad nešto promijenilo nešto kod njih. Kako su razmišljali. Kako sam u pravu. Kako sam pametna. Kako sam mogla da znam?.
A ja pojma nemam. Čak nemam ni sjećanja na to što sam rekla. Mislim, uglavnom nije da to ne bih baš tako rekla.Ali da se pamti to što sam rekla meni nije jasno. I zar nisu to i sami znali što sam ja rekla?
Ništa tu meni nije jasno.