Lažem li

lažem li dok pričam

o tebi bliskom

lažem li dok pričam

o tebi dalekom

Savrsenost nedovrsenosti

Koliko zapravo savršenosti krije nedovršenost?
Koliko nedovršen pokret zapravo predstavlja savršenost?
Gledala sam sad neki film. I sad mislim o tome.
Plesačica usporenim pokretom na filmu opisuje dodire bez riječi. Ruka ispružena. Okreće ruku u zglobu, prsti se savijaju, iskreće ruku kao ptica kad krene da leti krilima. I onda ponistava pokret. Zaledi ga na pola.
I tu staje. Ponavlja pokret drugom rukom, ali sad pokret vraca na početak. Naglo. Trzajem.Koliko poetike u pokretu tijela. Cak nimalo lijepog tijela koje su odabrali.
A i ja bih tako. Jer svi smo navikli na lijepo. A ovdje i ruzno čini savršenstvo.
Razmisljam koliko savršenosti ima u toj nedovršenosti pokreta.
Sigurno više nego da je završila pokret do kraja. Jer na to smo navikli. Na početak i kraj.
Savršenost je u nedovršenosti. U trajanju. U sposobnosti da naglo napraviš izokret iz standardnog.
Da zadrzis paznju i drugima zaledis dah. Da ih izbacis iz standardnog. Ili barem izbacis iz svakodnevice u koju su uljuljkani.

Ne mjerite svojom savješću tuđi grijeh

Pisanje je stvarno terapija, barem za mene. Dobro, možda bi bila prava terapija, da nekad i prčitam šta sam napisala :)
Ali važno je izbacivanje iz sebe.
U nedostatku pravog sagovornika. Ili u prisustvu pravnog sagovornika.
Mislim da je važno pisati. Ako nemate sagovornika, pišite. Ako imate, pišite opet, jer teško da nekom nećemo pokušati nešto da uljepšamo.
To je bio moj problem kada sam počela da pišem blog. Mislila sam šta ako neko pročita.
Prvi čitalac mi je bio tadašnji, a sadašnji bivši muž, a to nije nimalo jednostavno, priznaćete.
U moj slučaju riječi lete u sekundama, ja se igram njima. Probavam im ukus, ispljunem, progutam. Ali ne shvataju svi tu moju igru. Priznajem, ni ja ponekad.
Samo je jednom jedan budući profesor književnosti pročitao svu moju poeziju tada i davao savjete. dok se nije zaljubio u mene. Onda su mu smetala čak i neka slova.
Kasnije je moja pisanja sva pročitao moj muž. Volio je kad mu napišem pjesmu.Ali nije možda volio, iako je ćutao, kad napišem nešto za šta nisam imala svakodnevne rečenice.
To sad nije ni važno.
Govorim ovdje o sebi. O mojoj nekoj barijeri da se piše. O tome kako mi je iskreno bilo neobično kada su ljudi čitali moje postove. I kad bi mi nešto o tme ili o meni rekli.
Čuj, trebalo je staviti na vagu. Jer neko dobije sliku o tebi. A ti si možda nešto drugo. Ili želiš biti.
Trebalo mi je vremena da to prihvatim. I da budem iskrena pa da priznam, da svi koji pišu vole da ih se čita, samo niko ne voli da ga se tumači.
Jer tumačenje stvarno jeste prblem. Teško je svojom savješću mjeriti tuđi grijeh.
Ali, onda odrasteš, i shvatiš da te baš briga. Da je to neki tvoj način da ostaneš zdrav. Ako ne zdrav, onda svoj.

Poneko se spasi od smrti, ali se od života još niko spasio nije

Poneko se spasi od smrti, ali se od života još niko spasio nije.
Zato mrzim generalizacije, sažaljenja, sav taj lažni moral i izmišljene norme koje se kaleme oko jedne proste činjenice koja se zove život. Ili živjeti na svoj način. Ili prosto živjeti.
Svako ima svoj put. Svako radi onako kako misli da je najbolje za njega, ili druge, svejedno.
Ali mrzim ta poređenja. Ne volim te lažne ideale koji se svakom nameću od rođenja. Barem meni jesu.
Trudim se da Sofiji ne pravim idealne predstave svijeta, ne čitam joj bajke. Ja sa njom pred spavanje pričam o tome šta se kome dogodilo u toku dana. Pitam je kakav je crtani gledala, šta je naučila odatle. Šta je radila. Šta bi željela.
Znam pomalo suludo za dijete od 3 godine. Ali ja sa njom uglavnom pričam kao sa drugaricom jos otkako se rodila.
Ima tri godine, a ja joj dajem da sama jede, da sama lakira nokte, da sama obuva cipele već odavno. Učim je kako da se popne na tutu da upali svjetlo. Ili da lutkom udari prekidač, da upali svjetlo..
Učim je odmalena engleski, zna bar deset pjesmica na engleskom i razumije o čemu se radi.
Ne lažem je. Kažem joj istinu o mami i tati. Kažem joj da tata neće doći kod nas, i da živi sa drugom tetom.
Kažem joj da mi nju volimo, i da nema veze što nismo zajedno. Da ne žive sve mama i tate zajedno i da to tako ne mora. Ne pričam joj protiv tate, zovem joj drugu baku, tatinu, da priča sa njom. Učim je da voli sve njih.
Ali ono što zaista mrzim jeste kada drugi pokušavaju da joj upakuju slike nečega što ne postoji. Što nije bilo. I što neće biti.
Pretpostavljam, moj je pristup potpuno pogrešan, ali bez obzira što fizički liči na oca, u Sofiji sam prepoznala dio mene, koji ne želim da strada kao što je kod mene. Zbog loše kombinacije mene i ljudi oko mene.
I zbog onog dijela njenog oca koji prepoznajem, i koji je isto tako bio uskraćen zbog loše kombincije ljudi oko njega.
I on i ja se slažemo i dalje oko svega.
Zato me prođite svi vi što se niste spasili od života, već živite predstave za javnost.
A ja znam i ono što nije za publiku. A svejedno opet smatrate da imate prava da prosipate lažni moral.
Uostalom, mnogi i ne znate šta je to zapravo moral, a šta seljačka politika.