Ne razumijem

Ja zaista ima neki problem sa iskrenošću, istinom, otvorenošću, kako god da se to posmatra.
Zašto ama baš svaki put moram da kažem onako kako mislim? Ama baš za sve?
Ljudi to ne vole. Kažu, ko smogne snage da kaže, kako si mi ono onda rekla. A ja i dalje ne razumijem. Ja ti kažem svoje mišljenje, svoj stav, ali to ne mora biti tvoje mišljenje, tvoj stav. Ali ako me pitaš, onda moram reći.
Zbog čega je to tako komplikovano?
Ako želiš da čuješ sam sebe a ne mene, pa nemoj me ni pitati.
Zaista ne razumijem. Džaba se trudim, ne razumijem.
 Samo znam da nema potrebe trošiti vrijeme na komunikaciju ako ću ja da govorim ne šta ja mislim, ili u šta vjerujem, nego šta bi neko htio čuti. Niti volim da tako razgovaraju samnom.
Nemam ti kad. Produži dalje.

Zeleni san

Nije mogla da odvoji oči sa tog lica. U tim očima je bilo nešto što joj je hipnotisalo pogled.

Rijetko se dešavaju takve oči zelene. Kompelementarne karminu na njenim usnama.

Na početku je vidjela sebe u njihovom sjaju. Onda onu jednu mrljicu na oku, i od te mrvice učinilo joj se da vidi kartu svijeta. Neki atlas u oku. Mapu koju je tražila. 

Šta je tražila? Ko je rekao da traži? 

Ali čim je pogledala u to zelnilo, znala je da je tražila to zelenilo. 

Tako je to. Kad nađeš nešto takvo, onda, u stvari, i vidiš šta si tražio. I ako s mislila da ne tražiš. Jednostavno znaš. A znaš tako što osjetiš. Poklope se srce i mozak. I u tom malom djeliću sekunde ti znaš.

Pitanje je samo kako ćeš kasnije to znanje i osjećanje da imenuješ. Da li ćeš ga zvati greškom, obmanom, da li ćeš ga negirati, da li ćeš u njemu uživati, zaboraviti, pretvoriti u obično. To je sve kasnije stvar gimnastike.

Ali taj momenat što se otme, to je sve što treba biti. To je ono što jesi.

I onda se budiš iz sna. Taj san nazoveš zelenim. Jer je komplementaran karminu na tvojim usnama. 

Nastaviš da živiš dan. Zaboravljaš san. Kao da je san važan. Ko još vjeruje u snove?

Ali ostane ti to zeleno nekako. Neobjašnjivo zašto i kako. Ali znaš da neke veze sa tobom ima zelena boja očiju. Pitanje je samo da li ćeš je sresti. I ponekad i sretneš. Nesvjesno te nešto podsjeti da to ima veze sa tobom, i kada se ne sjećaš sna. Ako se i sjetiš sna, pomisiš to je to. A opet zna da ne bude. 

Nisu sve zelene oči iste. Mora da negdje postoje neke drugačije. Neke takve. Sa atlasom svijeta u njima.

I ko zna u koliko drugih moraš da zaviriš da bih njih našla. I ko zna je li to samo neko tvoje lično ludilo. Možda ništa od toga ne postoji. Možda ne postojiš ni ti.

Jutarnja čudesa

Banu tako čovjek jutros kod mene u kancelariju. Bivši radni kolega. Ne sjećam se više ni kada smo radili zajedno. Ni koliko ga vidjela nisam.

Kaže, gdje si, Miki, došao sam maksuz da te vidim. Hiljadu upitnika iznad moje glave, ali, kuliram, kao ajde de. Rekoh traži posao, pa to pravi uvod.

Sjede čovjek preko puta mene. Ja ispitujem za ženu, djecu ( kao sjećam se ja).

Čekam ja kad će početi to za posao, ti uvodi nekad malo i potraju, nekad ne potraju, zavisi koliko je ko vješt u razgovorima.

Kad on meni reče: "Hvala ti, Miki, sve si mi ti onda tačno rekla o meni kada smo razgovarali u vezi sa mojim radnim mjestom. Sad mi je super, jer sam te poslušao, i došao sam samo da ti to kažem". 

E, to tek nisam navikla da čujem. Čuj, prvo pa hvala. Čuj, samo to sam došao da ti kažem. Čuj, ja bila u pravu. Hiljadu upitnika se pomnožilo sa hiljadu iznad moje glave.

Pokušavam da prizovem išta od toga u sjećanje. Ne ide. A i kako ću kad ja samo hodam i blebećem okolo.

Šta sam mu, Bože dragi, rekla? Šta je ovo sad?

Znam čovjeka, ne drogira se. Bar nije prije. 

I onda mi on sve ispriča. I ja njemu tim nekim riječima promijenila način gledanja na stvari i kao promijenila život. 

E sve sam u životu čula, neka sam sad i to. Mada, imalo je smisla to što sam rekla, ali da je mene neko poslušao ja to još vjerovati ne mogu.

I sad kad sam saslušala traktat o posebnosti moje ličnosti, ja to i dalje ne doživljavam kao nešto posebno da sam ja uradila. Ja kažem ti si. On kaže, niko mi to tako nije rekao. Nije ni važno, ustalom.

Samo mi je sad jako, jako čudno, koliko su važne riječi. I koliko ja pojma o tome nemam, jer samo hodam okolo i blebećem i govorim šta mislim. A vidi ti ljudi to godinama pamte. A ja pojma nemam.

E to mi je fenomen. I nije mi se desilo prvi put da mi neko kaže znaš kad smi mi rekla. 

Dakle, ja pojma nemam.

Ali moram zapisati, da se nekad podsjetim.

prkos

nestalo je riječi

u meni samo tišina

inspiracija je postala destruktivna stvar

pjesama nema

ali znam da pričam

i prkosim beskrajno

to znam

Eksperiment razgovora

Gledamo se ova bjelina i ja od jutros. Sve nešto kao radim, pa onda prebacim tab slučajno.

A ona zjapi. Pita me: šta je? Pa prebacim opet. Radim. Ne mislim. 
I evo je sad. Pobijedila je.Sinoć sam imala jedan experiment. Potpuno, reklo bi se, neobično za mene. Ali to bih rekla samo ona neka ja. Svi ostali bi rekli, ništa čudno za tebe. Možda drugi zaista bolje znaju? Možda smo mi previše subjektini zaista u vezi sa Ja?!Ono što sam zapamtila:I još ponešto, ali ovo je bitnije. Ono drugo je samo po sebi prelijepo.I sad se pitam gdje je ovo u meni što drugi kažu o meni? Koliki je raskorak između mene u sebi i mene iz sebe? Zar je moguće da ja koja ne znam lagati druge, zapravo, najviše lažem sebe.Ili je možda objekat eskperimenta razgovora (čuj objekat!) bio u pravu za nešto drugo.Jebem mu mater, što ja stalno moram da mislim?To sad nije ni važno.Prijao mi je eksperiment. U dijelu koji se zove izbaci iz sebe van. U drugom dijelu, naviknutosti ili straha, nije. Jer ne mogu ja da uzimam ništa olako. Iako sam, reklo bi se, boginja površnosti. Dakle, opet bih to rekla ja.Nasmij sebe svako jutro. Ja vjerujem da ti možeš da spoznaš samu sebe kad god hoćeš.Možda si prije bila sve osim sebe.Ako to jeste tako, čega se onda ja to bojim? Zašto bi se neko normalan uopšte bojao sebe?

Mrzim svoje snove

Ja zaista mrzim svoje snove.
Zbog čega uvijek ja jedina moram sve da sanjam. Da znam šta će kome biti?
I onda se moram kriti od ljudi.
Najružniji osjećaj na svijetu je kada sanjam ko će umrijeti. Ujutro ustanem sva nikakva. Grozna. Uplašena. Uplakana. I onda idem kod tih ljudi. I govorim biće sve u redu. A znam da neće.
Onda se trudim da im  te zadnje dane nečim uljepšam. Onda me galame zašto radim lude stvari bolesnim ljudima.
A šta da radim? Da im kažem, umrijećeš ti, ja to znam, sanjala sam sinoć. Da kažem ostalim članovima familije, on/ona će se razboljeti. On/ona će umrijeti?
Kao da se to smije reći. I sebe slažem. Danima hodam kao prebijena od straha i od saznanja. Pa se trudim da to zaboravim. Onda to potisnem do zaborava. Onda samu sebe slažem da sve je u redu.
A sve te smrti budu brzo. Tako sam ih sanjala sve.
Zbog čega je to tako? Zašto ja moram da znam? Šta ja imam sa svim tim?

Nije mi lakše ni kad sanjam neka dobra rješenja.  Ni kad zna kakvo će mi dijete biti kad rodim, ni kojeg će pola biti, ni kad će ko ozdraviti. Nikad ti snovi nisu laki.

Neću ništa da znam. Ni budna neću ništa da znam.

Jebem ti moje snove. I danas je dan kad to mogu opet reći. A treba sad da čestitam 8. mart ženi koja će umrijeti. Koja će umrijeti brzo. A meni prsti kao drveni. Ne može poruka da se sastavi na telefonu.
Jebem ti to sve.

I moram da napišem post o tome, jer mi je već muka od toga da sve ja znam. Sve mislim, kad kažem, prestaće. 

borba neprestana

pusti me

vidiš da se borim

za tebe i mene

za ono što zoveš nas

imam svoje borbe

svoje vjetrenjače

ko kaže da su Kihoti umrli odavno

pusti me

moram da progutam more

razočarenja

more tuđih gluposti

svojih najviše

pusti me

samo ostani tu

ako ne tražim peviše

iz sebe ovakve ja ne mogu

vjeruj mi, dragi, znam

moglo se plakati i od sreće

prvi put

upitana stojim

pod plaštom od zvijezda

pred onim sutra

pred ovim u meni, danas

na rubu trepavica

otkinuti srebrn sjaj

od zvijezde

što su je tvoje ruke

ubrale za mene

mirisavu, poput ruže

ovo plačem od sreće

nemoj otići

nemoj otići

ni ako te ne zaustavim

ako te pustim

ako poželiš da odeš

nemoj otići

i ako smijehom otjeram

suze

ako sakrijem

nemoj otići

ni ako uradim posljednju glupost

da bih te otjerala

ako pođeš

nemoj otići

nikad

znam

na liticama razuma

sa vjetrom u kosi

odbijam da zažmirim

da osjetim

jer znam

kiša riječi

posljednjim nemirom

rođena

nabujala kiša riječi

čezne

da se prolije

Pričam sa tobom

pričam sa tobom

rasipaju se riječi

ti ih gaziš

iz tame

na mene reži svjetlo

njegov osmijeh

suviše je topao za mene

jer i ti mi se keziš