Postoje neka jutra teška, ledena, ogoljena, kad zapne u grudima nešto, pa ne može ni u želudac ni u grlo. Nego stoji tu, na pola. Boli. Osjetiš kako te probada.
I kad pretpostavljaš šta je, nemaš vremena da se baviš tim. Da to povratiš. Ili progutaš do kraja da ode u crijeva pa van. A bez toga ne može. Eto, tako dolaze na naplatu sva moja misliću o tome sutra.
A da nisam uvela to misliću o tome sutra, takav bi mi, možda, bio svaki dan.
A sinoć sam čitala Hegela i kaže da se mora izaći iz sebe van, postati nešto drugo sebi imanentnom i vratiti se kao određeno. Tako nekako. Razvoj svijesti u samosvijst. Dijalektika. Jebeno iskustvo.
I onda ti zakuca svu istinu u pojam. I ti kruži. Nek ti zapinje u grudima. I čak kad o sebi dosta znaš, čeka te uvijek ovako neko jutro, teško, ledeno, ogoljeno.
I kad pretpostavljaš šta je, nemaš vremena da se baviš tim. Da to povratiš. Ili progutaš do kraja da ode u crijeva pa van. A bez toga ne može. Eto, tako dolaze na naplatu sva moja misliću o tome sutra.
A da nisam uvela to misliću o tome sutra, takav bi mi, možda, bio svaki dan.
A sinoć sam čitala Hegela i kaže da se mora izaći iz sebe van, postati nešto drugo sebi imanentnom i vratiti se kao određeno. Tako nekako. Razvoj svijesti u samosvijst. Dijalektika. Jebeno iskustvo.
I onda ti zakuca svu istinu u pojam. I ti kruži. Nek ti zapinje u grudima. I čak kad o sebi dosta znaš, čeka te uvijek ovako neko jutro, teško, ledeno, ogoljeno.
No comments:
Post a Comment