Moje ćutanje

Šta se radi kad sva nikad stanu u hoću još?
Šta se radi kad ti se snovi raspletu pred očima kao debela teška pletenica mirišljave kose?
Treba li stajati oslobođen i ćutati pred tom savršenom ljepotom? I šta uopšte reći?
Možda je najbolje ćutati bar do onog trena dok ne krene opet da se plete ta teška pletenica. Jer, samo ono što prećutim moje je.
Tebe sam prećutala zato.

Beznaslovna pjesma

Zapisaću ovo odmah
Jer znam da ću se kasnije slagati
I reći da to nisu bile suze
Kad sam udahnula tvoj miris u kosi
Toliko nježnosti da stane u dan
A da opet osjećam da nema nas više
Kao što sam to vidjela u onom prozoru
Kad sam nas pogledala prije puta
I ćutala kad sam
Rekla sam da ćemo oplakati
Nisam samo znala kad
Sad znam
Iako mi ništa nije jasno.

Decembarske zore

Hoće li nas neke decembarske zore
Uljepšati ili poružniti
Hoće li ti snijeg prekriti tragove
Ili gaziš duboko da ostaje dugo trag
Hiljadu pitanja
A nema toliko noći
Sto bi mi rekle odgovore
A dosta je i jedna znam

Glupo smo naučeni da starimo

Stari tako čovjek,
Svoj život mjeri godinama, decenijama
Stari tako čovjek
Tješi se iskustvima
Tješi se godinama
A treba ostati dijete
Plakati neutješno
Čekati zagrljaj da te smiri
Ne govoriti mogu ja to sam
Glupo je to kako smo mi, zapravo,
Naučeni da starimo.

Čekanje

Nenaviknuta, ja čekam
Čekam iako ne znam
Čekam li pametno ili ludo
Samo će se prestankom čekanja znati,
Ali, osjećam,
Čekala bih i kad ne bude
Niko nikog čekao više.