Jednom,
Ne znam tačno ni kada ni gdje
Ja sam te nekako srela i dotakla
I sad čekam da dođeš i kažeš da to si ti.
Ne znam jesu li ti oči tamne ili svijetle
Ni jesi li crn, visok, nizak ili plav
Ali znam, kao što znam da sad je ovo dan
Da ću te prepoznati.
Umorna sam od svih površnosti
Od svoje ponajviše
Od kratkih rastanaka
Od dugih obećanja
Sve sam već vidjela
Sve sam već čula.
Ali, neka ne ostarim bez tebe
Biće šteta.
Važno je zapisivati. Ne radim to zbog drugih, jer mi je inače malo stalo do tuđeg mišljenja, ali zapisujem zbog svoje zaboravnosti. I jer samo ja znam zbog čega su mi važne i ko ih je rekao. Nabacane, nez reda i vremena, teško da mogu kome poslužiti sem meni. I nekako, s godinama valjda, su mi sve važnije. Moguće da je to strah od starosti. Shvatanje o prolaznosti ljepote, života, ljubavi, svega.
Zato ih zapisujem i dodavaću ih ako koja na mene ostavi traga. Jer računa se samo to što me je dotaklo. I nema veze ko šta kad i u kom kontekstu je rekao. Važno je samo da imam neku sliku o sebi.
- Autentična si. Imaš ono što meni fali. Plijeniš.
- Da su tebi moje oči da se vidiš.
- Samo sam se probudio i mislio o tebi.
- Lijepa si i pametna, taman za mene.
- Uljepšavaš mi dane, htjela ti to ili ne.
- Toliko lijepa da te sitne nesavršenosti samo govore da si ljudska.
- Lepa si svakom ko ima oči.
- Oduvijek sam zaljubljen u tebe, samo sam te sad sreo.
- Ne vjerujem u ljubav i brak, ali bih tebe ženio.
- Mislim o tebi često, samo ne mogu nekad da se javim.
- Kad odem u penziju doći ću da te prosim.
- Tako drugačija. Ma ko bi se sa tobom patio.
- Nikom ne čestitam praznike, tebi moram.
- Kao tornado si ušla u moj život.
- Nije ona ti.
