Pročitala sam neku knjigu juče. Mada, ne znam može li se to nazvati knjigom, ali eto, imala je korice, predgovor, uredno numerisana poglavlja, pogovor i recenzije. Formalno, zadovoljava.
I nije važno ko ju je napisao. Cijenim i pokušaj da se knjiga napiše. Vele, posebno teško ju je i objaviti.
Ali, sve to nema toliko značaja za ono što je moj utisak o toj knjizi. Ne sjećam se kad sam tako bila iznervirana nečim.
Naime, piše žena neka o sebi. Samo o sebi. O tome kako je srećna baš takva kakva jeste. Na pragu 6 decenije. I hvali se. Nijedan dijalog. Samo njen doživljalj svih oko sebe, ali uvijek u vezi sa sobom.
I naravno, ona je najbolja. Svi je vole. Svi su oduševljeni, Ona je lijepa. Ona je najpametnija. Ona je najsposobnija. Ona je najbolja u krevetu. Ona je najbolja kćerka, majka, sestra, tetka. Najbolja sve za šta postji afirmativna imenica. I živi u Banjoj Luci.
Kažem, nema nijednog dijaloga. Nije ni da mi treba. Meni je ta činjenica da je ona posebna i da hoda ovim mojim gradom dovoljna. Tako posebna. A ja je ne znam. Boginja koja hoda zemljom, ukratko, a ja uskraćena da je poznajem.
Pitam druge Banjalučane, jeste li vi ikad sreli tu svjetlost što hoda gradom. Niko ništa ne zna.
I ne bih da vrijeđam ženu, jer je ne poznajem. Samo ja bih njoj napisala drugačiju recenziju: zadnji pokušaj trzaja, čak ni trzaj sam, da se ostane igdje mlad od strane jedne starije žene. Kad više nema nikog da trpi, da bar trpe čitapci. I to je taj razlog zbog kojeg sam pročitala nešto najgluplje u životu što sam čitala.
Da vidim koliko proces starenja može da bude težak za ženu. I kakve gluposti si spremna uraditi samo da bar još malo osjetiš dah života.
Ali, pretpostavljam da će knjiga u Banjoj Luci postići veliki uspjeh. Da će sad ženice, žene i ženetine da pronađu sebe u toj emancipaciji i slobodi da budeš slobodna. Mnoge neće ići dalje od toga. Zašto bi ih interesovalo od čega da budu slobodne i za šta da budu slobodne. Kad je poenta samo da se emancipuju tek toliko da smiju reći sa koliko su spavale. Kao da se to ne smije. I kao da je to kome važno. I kao da su otkrile toplu vodu kada su priznale da vole seks. Jer, eto, to žene ne vole. Sao ove neke posebne.
I to je ta emacipacija da u knjizi kažeš ja sam kao muško. Ne žensko sam. Nego kao muško.
Možda ja samo imam sad viška vremena pa se nerviram oko gluposti.
Ja se ionako nikad ne identifikujem sa likovima u knjigama, a nisam ni emancipovana.
I dalje mislim da je starenje prirodan proces i da to što si ti doživio ili doživjela, ne znači da je mjera za druge. I da starenjem treba doći neka sposobnost da filterišeš bitno od nebitnog.
Ali, kažem, to sam ja. I nadam se da nikad neću izdati knjigu iz te potrebe. Barem ne bez dijaloga.
I nije važno ko ju je napisao. Cijenim i pokušaj da se knjiga napiše. Vele, posebno teško ju je i objaviti.
Ali, sve to nema toliko značaja za ono što je moj utisak o toj knjizi. Ne sjećam se kad sam tako bila iznervirana nečim.
Naime, piše žena neka o sebi. Samo o sebi. O tome kako je srećna baš takva kakva jeste. Na pragu 6 decenije. I hvali se. Nijedan dijalog. Samo njen doživljalj svih oko sebe, ali uvijek u vezi sa sobom.
I naravno, ona je najbolja. Svi je vole. Svi su oduševljeni, Ona je lijepa. Ona je najpametnija. Ona je najsposobnija. Ona je najbolja u krevetu. Ona je najbolja kćerka, majka, sestra, tetka. Najbolja sve za šta postji afirmativna imenica. I živi u Banjoj Luci.
Kažem, nema nijednog dijaloga. Nije ni da mi treba. Meni je ta činjenica da je ona posebna i da hoda ovim mojim gradom dovoljna. Tako posebna. A ja je ne znam. Boginja koja hoda zemljom, ukratko, a ja uskraćena da je poznajem.
Pitam druge Banjalučane, jeste li vi ikad sreli tu svjetlost što hoda gradom. Niko ništa ne zna.
I ne bih da vrijeđam ženu, jer je ne poznajem. Samo ja bih njoj napisala drugačiju recenziju: zadnji pokušaj trzaja, čak ni trzaj sam, da se ostane igdje mlad od strane jedne starije žene. Kad više nema nikog da trpi, da bar trpe čitapci. I to je taj razlog zbog kojeg sam pročitala nešto najgluplje u životu što sam čitala.
Da vidim koliko proces starenja može da bude težak za ženu. I kakve gluposti si spremna uraditi samo da bar još malo osjetiš dah života.
Ali, pretpostavljam da će knjiga u Banjoj Luci postići veliki uspjeh. Da će sad ženice, žene i ženetine da pronađu sebe u toj emancipaciji i slobodi da budeš slobodna. Mnoge neće ići dalje od toga. Zašto bi ih interesovalo od čega da budu slobodne i za šta da budu slobodne. Kad je poenta samo da se emancipuju tek toliko da smiju reći sa koliko su spavale. Kao da se to ne smije. I kao da je to kome važno. I kao da su otkrile toplu vodu kada su priznale da vole seks. Jer, eto, to žene ne vole. Sao ove neke posebne.
I to je ta emacipacija da u knjizi kažeš ja sam kao muško. Ne žensko sam. Nego kao muško.
Možda ja samo imam sad viška vremena pa se nerviram oko gluposti.
Ja se ionako nikad ne identifikujem sa likovima u knjigama, a nisam ni emancipovana.
I dalje mislim da je starenje prirodan proces i da to što si ti doživio ili doživjela, ne znači da je mjera za druge. I da starenjem treba doći neka sposobnost da filterišeš bitno od nebitnog.
Ali, kažem, to sam ja. I nadam se da nikad neću izdati knjigu iz te potrebe. Barem ne bez dijaloga.
No comments:
Post a Comment