Pisanje je stvarno terapija, barem za mene. Dobro, možda bi bila prava terapija, da nekad i prčitam šta sam napisala :)
Ali važno je izbacivanje iz sebe.
U nedostatku pravog sagovornika. Ili u prisustvu pravnog sagovornika.
Mislim da je važno pisati. Ako nemate sagovornika, pišite. Ako imate, pišite opet, jer teško da nekom nećemo pokušati nešto da uljepšamo.
To je bio moj problem kada sam počela da pišem blog. Mislila sam šta ako neko pročita.
Prvi čitalac mi je bio tadašnji, a sadašnji bivši muž, a to nije nimalo jednostavno, priznaćete.
U moj slučaju riječi lete u sekundama, ja se igram njima. Probavam im ukus, ispljunem, progutam. Ali ne shvataju svi tu moju igru. Priznajem, ni ja ponekad.
Samo je jednom jedan budući profesor književnosti pročitao svu moju poeziju tada i davao savjete. dok se nije zaljubio u mene. Onda su mu smetala čak i neka slova.
Kasnije je moja pisanja sva pročitao moj muž. Volio je kad mu napišem pjesmu.Ali nije možda volio, iako je ćutao, kad napišem nešto za šta nisam imala svakodnevne rečenice.
To sad nije ni važno.
Govorim ovdje o sebi. O mojoj nekoj barijeri da se piše. O tome kako mi je iskreno bilo neobično kada su ljudi čitali moje postove. I kad bi mi nešto o tme ili o meni rekli.
Čuj, trebalo je staviti na vagu. Jer neko dobije sliku o tebi. A ti si možda nešto drugo. Ili želiš biti.
Trebalo mi je vremena da to prihvatim. I da budem iskrena pa da priznam, da svi koji pišu vole da ih se čita, samo niko ne voli da ga se tumači.
Jer tumačenje stvarno jeste prblem. Teško je svojom savješću mjeriti tuđi grijeh.
Ali, onda odrasteš, i shvatiš da te baš briga. Da je to neki tvoj način da ostaneš zdrav. Ako ne zdrav, onda svoj.
Ali važno je izbacivanje iz sebe.
U nedostatku pravog sagovornika. Ili u prisustvu pravnog sagovornika.
Mislim da je važno pisati. Ako nemate sagovornika, pišite. Ako imate, pišite opet, jer teško da nekom nećemo pokušati nešto da uljepšamo.
To je bio moj problem kada sam počela da pišem blog. Mislila sam šta ako neko pročita.
Prvi čitalac mi je bio tadašnji, a sadašnji bivši muž, a to nije nimalo jednostavno, priznaćete.
U moj slučaju riječi lete u sekundama, ja se igram njima. Probavam im ukus, ispljunem, progutam. Ali ne shvataju svi tu moju igru. Priznajem, ni ja ponekad.
Samo je jednom jedan budući profesor književnosti pročitao svu moju poeziju tada i davao savjete. dok se nije zaljubio u mene. Onda su mu smetala čak i neka slova.
Kasnije je moja pisanja sva pročitao moj muž. Volio je kad mu napišem pjesmu.Ali nije možda volio, iako je ćutao, kad napišem nešto za šta nisam imala svakodnevne rečenice.
To sad nije ni važno.
Govorim ovdje o sebi. O mojoj nekoj barijeri da se piše. O tome kako mi je iskreno bilo neobično kada su ljudi čitali moje postove. I kad bi mi nešto o tme ili o meni rekli.
Čuj, trebalo je staviti na vagu. Jer neko dobije sliku o tebi. A ti si možda nešto drugo. Ili želiš biti.
Trebalo mi je vremena da to prihvatim. I da budem iskrena pa da priznam, da svi koji pišu vole da ih se čita, samo niko ne voli da ga se tumači.
Jer tumačenje stvarno jeste prblem. Teško je svojom savješću mjeriti tuđi grijeh.
Ali, onda odrasteš, i shvatiš da te baš briga. Da je to neki tvoj način da ostaneš zdrav. Ako ne zdrav, onda svoj.
No comments:
Post a Comment