Poneko se spasi od smrti, ali se od života još niko spasio nije.
Zato mrzim generalizacije, sažaljenja, sav taj lažni moral i izmišljene norme koje se kaleme oko jedne proste činjenice koja se zove život. Ili živjeti na svoj način. Ili prosto živjeti.
Svako ima svoj put. Svako radi onako kako misli da je najbolje za njega, ili druge, svejedno.
Ali mrzim ta poređenja. Ne volim te lažne ideale koji se svakom nameću od rođenja. Barem meni jesu.
Trudim se da Sofiji ne pravim idealne predstave svijeta, ne čitam joj bajke. Ja sa njom pred spavanje pričam o tome šta se kome dogodilo u toku dana. Pitam je kakav je crtani gledala, šta je naučila odatle. Šta je radila. Šta bi željela.
Znam pomalo suludo za dijete od 3 godine. Ali ja sa njom uglavnom pričam kao sa drugaricom jos otkako se rodila.
Ima tri godine, a ja joj dajem da sama jede, da sama lakira nokte, da sama obuva cipele već odavno. Učim je kako da se popne na tutu da upali svjetlo. Ili da lutkom udari prekidač, da upali svjetlo..
Učim je odmalena engleski, zna bar deset pjesmica na engleskom i razumije o čemu se radi.
Ne lažem je. Kažem joj istinu o mami i tati. Kažem joj da tata neće doći kod nas, i da živi sa drugom tetom.
Kažem joj da mi nju volimo, i da nema veze što nismo zajedno. Da ne žive sve mama i tate zajedno i da to tako ne mora. Ne pričam joj protiv tate, zovem joj drugu baku, tatinu, da priča sa njom. Učim je da voli sve njih.
Ali ono što zaista mrzim jeste kada drugi pokušavaju da joj upakuju slike nečega što ne postoji. Što nije bilo. I što neće biti.
Pretpostavljam, moj je pristup potpuno pogrešan, ali bez obzira što fizički liči na oca, u Sofiji sam prepoznala dio mene, koji ne želim da strada kao što je kod mene. Zbog loše kombinacije mene i ljudi oko mene.
I zbog onog dijela njenog oca koji prepoznajem, i koji je isto tako bio uskraćen zbog loše kombincije ljudi oko njega.
I on i ja se slažemo i dalje oko svega.
Zato me prođite svi vi što se niste spasili od života, već živite predstave za javnost.
A ja znam i ono što nije za publiku. A svejedno opet smatrate da imate prava da prosipate lažni moral.
Uostalom, mnogi i ne znate šta je to zapravo moral, a šta seljačka politika.
Zato mrzim generalizacije, sažaljenja, sav taj lažni moral i izmišljene norme koje se kaleme oko jedne proste činjenice koja se zove život. Ili živjeti na svoj način. Ili prosto živjeti.
Svako ima svoj put. Svako radi onako kako misli da je najbolje za njega, ili druge, svejedno.
Ali mrzim ta poređenja. Ne volim te lažne ideale koji se svakom nameću od rođenja. Barem meni jesu.
Trudim se da Sofiji ne pravim idealne predstave svijeta, ne čitam joj bajke. Ja sa njom pred spavanje pričam o tome šta se kome dogodilo u toku dana. Pitam je kakav je crtani gledala, šta je naučila odatle. Šta je radila. Šta bi željela.
Znam pomalo suludo za dijete od 3 godine. Ali ja sa njom uglavnom pričam kao sa drugaricom jos otkako se rodila.
Ima tri godine, a ja joj dajem da sama jede, da sama lakira nokte, da sama obuva cipele već odavno. Učim je kako da se popne na tutu da upali svjetlo. Ili da lutkom udari prekidač, da upali svjetlo..
Učim je odmalena engleski, zna bar deset pjesmica na engleskom i razumije o čemu se radi.
Ne lažem je. Kažem joj istinu o mami i tati. Kažem joj da tata neće doći kod nas, i da živi sa drugom tetom.
Kažem joj da mi nju volimo, i da nema veze što nismo zajedno. Da ne žive sve mama i tate zajedno i da to tako ne mora. Ne pričam joj protiv tate, zovem joj drugu baku, tatinu, da priča sa njom. Učim je da voli sve njih.
Ali ono što zaista mrzim jeste kada drugi pokušavaju da joj upakuju slike nečega što ne postoji. Što nije bilo. I što neće biti.
Pretpostavljam, moj je pristup potpuno pogrešan, ali bez obzira što fizički liči na oca, u Sofiji sam prepoznala dio mene, koji ne želim da strada kao što je kod mene. Zbog loše kombinacije mene i ljudi oko mene.
I zbog onog dijela njenog oca koji prepoznajem, i koji je isto tako bio uskraćen zbog loše kombincije ljudi oko njega.
I on i ja se slažemo i dalje oko svega.
Zato me prođite svi vi što se niste spasili od života, već živite predstave za javnost.
A ja znam i ono što nije za publiku. A svejedno opet smatrate da imate prava da prosipate lažni moral.
Uostalom, mnogi i ne znate šta je to zapravo moral, a šta seljačka politika.
No comments:
Post a Comment