Cijeli da me svrbe prsti, kako li se to kaže kad hoćeš da pišeš, nešto. Svrbi jezik je kad hoćeš da pričaš nešto. Nije ni važno. Ionako ne znam o čemu bih da pišem sad. Možda mi samo to nešto dođe kada počnem ovako da udaram ova slova po tastaturi. Možda da pišem o zaboravu jutarnjih ideja. Da, u tome sa majstor. U zaboravljanju. Ili je to samo lijenost u pitanju?
Ali opet otkud mi vrijeme, računar, olovka, šta god, kad počnu da me svrbe prsti i kad bih nešto htjela da kažem, ili kada mi nešto padne na pamet. Treba li pisati sve baš?
Vidim ove neke afirmisane blogere, samozvane influensere na svijest nas ostalih smrtnika koji, po njima nemamo moć percipiranja kao što oni imaju. Pa pišu svaki dan. Od svega što im se dešava naprave neku priču, pouku, life couch motivational sagu od tri dijela, a meni teško napisati riječ.
Još teže mi postaviti negdje link da to neko čita. Kontam, ko naleti neka čita, ako već smatra da mora.
problem je što ja ovo pišem za sebe, mada volim i da neko pročita. Ali onda se upuštam u tzv. komunikaciju, a nekad za tim stvarno nema potrebe. Nekad ni ja ne znam zašto pišem. I ako napišem, prije je to moj elektronski dnevnik, podsjetnik, na jednom mjestu sve, a dostupno na klik. Čitav život vucam sa sobom sveščice, blokove, rokovnike.
A ovako opet, imam problem javnog uvida u to. Mislim, ne smeta meni uvid. Nego tumačenja.
I to što misle da te znaju po onome što pišeš. Ili da si ono što primjećuješ. Kao da ja primjećujem samo ono što pišem.
A ja bih mogla da napišem doktorsku disertaciju, samo da imam magistarsku, o tome koliko pisac nije ono što je napisao. Mislim, ko bi to i čitao. A i šta će mi doktorat.
Ali opet otkud mi vrijeme, računar, olovka, šta god, kad počnu da me svrbe prsti i kad bih nešto htjela da kažem, ili kada mi nešto padne na pamet. Treba li pisati sve baš?
Vidim ove neke afirmisane blogere, samozvane influensere na svijest nas ostalih smrtnika koji, po njima nemamo moć percipiranja kao što oni imaju. Pa pišu svaki dan. Od svega što im se dešava naprave neku priču, pouku, life couch motivational sagu od tri dijela, a meni teško napisati riječ.
Još teže mi postaviti negdje link da to neko čita. Kontam, ko naleti neka čita, ako već smatra da mora.
problem je što ja ovo pišem za sebe, mada volim i da neko pročita. Ali onda se upuštam u tzv. komunikaciju, a nekad za tim stvarno nema potrebe. Nekad ni ja ne znam zašto pišem. I ako napišem, prije je to moj elektronski dnevnik, podsjetnik, na jednom mjestu sve, a dostupno na klik. Čitav život vucam sa sobom sveščice, blokove, rokovnike.
A ovako opet, imam problem javnog uvida u to. Mislim, ne smeta meni uvid. Nego tumačenja.
I to što misle da te znaju po onome što pišeš. Ili da si ono što primjećuješ. Kao da ja primjećujem samo ono što pišem.
A ja bih mogla da napišem doktorsku disertaciju, samo da imam magistarsku, o tome koliko pisac nije ono što je napisao. Mislim, ko bi to i čitao. A i šta će mi doktorat.
No comments:
Post a Comment