Neka moja poezija

                                              dopustiću da me vodiš

                                              kroz noć

                                              lutajući da dočekamo zoru

                                              odbaci sve ono što znaš

                                              o meni

                                              prećuti i istinu i laž

                                              lutanjem da izbrišemo prostor

                                              ćutanjem da izbrišemo vrijeme

srećo,

igraš li se mnome

ili

samo ispituješ nepoznato

u predjelima moje zbiljnosti

zašto vjerujem u tebe

radi ćega te iščekujem

credo quia absurdum est

u doba alijenacije

                                              gubim te

                                              a još te nemam

                                              pretačem bijes u rečenice

                                              metafora je ćutanje u jeziku

                                              a ja ti jasno kažem

                                              boli