Eksperiment razgovora

Gledamo se ova bjelina i ja od jutros. Sve nešto kao radim, pa onda prebacim tab slučajno.

A ona zjapi. Pita me: šta je? Pa prebacim opet. Radim. Ne mislim. 
I evo je sad. Pobijedila je.Sinoć sam imala jedan experiment. Potpuno, reklo bi se, neobično za mene. Ali to bih rekla samo ona neka ja. Svi ostali bi rekli, ništa čudno za tebe. Možda drugi zaista bolje znaju? Možda smo mi previše subjektini zaista u vezi sa Ja?!Ono što sam zapamtila:I još ponešto, ali ovo je bitnije. Ono drugo je samo po sebi prelijepo.I sad se pitam gdje je ovo u meni što drugi kažu o meni? Koliki je raskorak između mene u sebi i mene iz sebe? Zar je moguće da ja koja ne znam lagati druge, zapravo, najviše lažem sebe.Ili je možda objekat eskperimenta razgovora (čuj objekat!) bio u pravu za nešto drugo.Jebem mu mater, što ja stalno moram da mislim?To sad nije ni važno.Prijao mi je eksperiment. U dijelu koji se zove izbaci iz sebe van. U drugom dijelu, naviknutosti ili straha, nije. Jer ne mogu ja da uzimam ništa olako. Iako sam, reklo bi se, boginja površnosti. Dakle, opet bih to rekla ja.Nasmij sebe svako jutro. Ja vjerujem da ti možeš da spoznaš samu sebe kad god hoćeš.Možda si prije bila sve osim sebe.Ako to jeste tako, čega se onda ja to bojim? Zašto bi se neko normalan uopšte bojao sebe?