Jutarnja čudesa

Banu tako čovjek jutros kod mene u kancelariju. Bivši radni kolega. Ne sjećam se više ni kada smo radili zajedno. Ni koliko ga vidjela nisam.

Kaže, gdje si, Miki, došao sam maksuz da te vidim. Hiljadu upitnika iznad moje glave, ali, kuliram, kao ajde de. Rekoh traži posao, pa to pravi uvod.

Sjede čovjek preko puta mene. Ja ispitujem za ženu, djecu ( kao sjećam se ja).

Čekam ja kad će početi to za posao, ti uvodi nekad malo i potraju, nekad ne potraju, zavisi koliko je ko vješt u razgovorima.

Kad on meni reče: "Hvala ti, Miki, sve si mi ti onda tačno rekla o meni kada smo razgovarali u vezi sa mojim radnim mjestom. Sad mi je super, jer sam te poslušao, i došao sam samo da ti to kažem". 

E, to tek nisam navikla da čujem. Čuj, prvo pa hvala. Čuj, samo to sam došao da ti kažem. Čuj, ja bila u pravu. Hiljadu upitnika se pomnožilo sa hiljadu iznad moje glave.

Pokušavam da prizovem išta od toga u sjećanje. Ne ide. A i kako ću kad ja samo hodam i blebećem okolo.

Šta sam mu, Bože dragi, rekla? Šta je ovo sad?

Znam čovjeka, ne drogira se. Bar nije prije. 

I onda mi on sve ispriča. I ja njemu tim nekim riječima promijenila način gledanja na stvari i kao promijenila život. 

E sve sam u životu čula, neka sam sad i to. Mada, imalo je smisla to što sam rekla, ali da je mene neko poslušao ja to još vjerovati ne mogu.

I sad kad sam saslušala traktat o posebnosti moje ličnosti, ja to i dalje ne doživljavam kao nešto posebno da sam ja uradila. Ja kažem ti si. On kaže, niko mi to tako nije rekao. Nije ni važno, ustalom.

Samo mi je sad jako, jako čudno, koliko su važne riječi. I koliko ja pojma o tome nemam, jer samo hodam okolo i blebećem i govorim šta mislim. A vidi ti ljudi to godinama pamte. A ja pojma nemam.

E to mi je fenomen. I nije mi se desilo prvi put da mi neko kaže znaš kad smi mi rekla. 

Dakle, ja pojma nemam.

Ali moram zapisati, da se nekad podsjetim.